Aspekti dugovečnosti magije kod Vlaha

Gotovo da nema etnološkog teksta posvećenog Vlasima a da se na ovaj ili onaj način ne ističe kako je kod njih posebno razvijen religijsko-magijski kompleks kulture. Najnovija analitičko-sintetička sagledavanja ovog problema, svrstavaju verovanja Vlaha u fatalističko-animatistički tip religije, koja je istovremeno jedna od najarhaičnijih na tlu savremene Evrope. Za bajanja, odnosno samu magiju Vlaha, takođe se piše kao o "najrazvijenijim" fenomenima kulture, pa se, bez preterivanja, Vlasi u današnjem svetu mogu uporediti sa Egipćanima u nekadašnjim, antičkim vremenima. Cilj ovoga rada je da ukaže samo na dva skrivena aspekta života Vlaha, koja, po osećanju autora, utiču da pojave koje zovemo magijskim kod njih tako dugo traju, i usto, da budu tako raskošne.
Odmah na početku treba istaći da se posmatra i analizira jedan ruralni svet, i to iz perspektive učenog dela urbaniteta. Prihvata se, dakle, kao svrsishodno polazište tzv. "teorija o dve kulture", prema kojoj se u složenim ljudskim aglomeracijama, kakve su uglavnom sve danas poznate ljudske zajednice, teorijski "uvek mogu identifikovati ... dve kulture: vodeća i podređena 'velika' i 'mala', učena i tradicionalna, elitna i narodna." Prema ovoj teoriji, "pod prvom (elitnom) podrazumeva se kultura društvene i duhovne elite; pod drugom (narodnom) podrazumeva se kultura narodnih masa, odnosno najširih slojeva društva."

Savremena karakteristika duhovne kulture pomenute elite jeste tzv. racionalni pogled na svet, sa naukom kao ljuskom delatnošću koja ga formira i opslužuje. Sluškinja racionalnosti jeste statistika, svojevrsna manipulacija nad poljem činjenica koje su dostupne tom racionalnom iskustvu, i koje se, sledstveno prirodi racionalnog uma, smatraju spoznatljivim do konačnosti. S druge strane, duhovnosti seljačkih masa pripisuje se iracionalnost, tj. nekakvo [str. 281] produženo carstvo ljudskog detinjstva u kome se um još uvek poigrava fantazijama jer izbegava da bude ukroćen metodama formalne logike.

Za ovaj esej bitan je još jedan sintagmatski lanac binarnosti u kome par nauka/tehnika pripada svetu racionalne elite, a par religija/magija pripada ruralitetu, jednostavno rečeno svetu seljaštva. Teškoće razgraničenja pojmova religija/magija su kabinetske, i nastaju zbog potrebe racionalnog uma da se poigrava operacijama definisanja i klasifikacije. Seljački um radi drugačije. On postupa prema praktičnoj svrsi, i kad je ne vidi - bataljuje posao smatrajući ga zaludnim. Ono što mi razdvajamo iz analitičkih razloga, seljak sastavlja iz praktičnih.

U etnološkoj literaturi vlada mali košmar u pogledu razgraničenja pojmova religije i magije. Dopunsku zbrku unosi teologija koja prema magiji ima a priori negativan stav. Jedno dobro polazište za snalaženje u ovoj zbrci, ustanovila je svojevremeno sociološka škola Emila Dirkema. Po ovom autoru, karakteristika opšteg pogleda na svet svakog čoveka je dihotomija, odnosno dualizam. Svi ljudi, prosto rečeno, vide svet podvojeno, dvodelno; za te posebne delove sveta u literaturi srećemo bogatu skalu naziva, kao što su: profano i sakralno, svetovno i sveto, ovostrano i onostrano, prirodno i natprirodno, racionalno i iracionalno, čulno i [str.282] natčulno, normalno i paranormalno, senzorno i ekstrasenzorno, "ovaj svet" i "onaj svet", itd. Sociološka škola i njoj slične, uspešno su imenovale i razvrstale stvari po klasama, ali to nije dovoljno da bi se stiglo do krajnjeg cilja. U tu svrhu korisnije je, po nama, posmatrati ovaj problem onako kako ga čovek jedino i vidi, to jest iz antropocentrične perspektive. Odande se jasnije uočava kako se večno, kao u ogledalu, sučeljavaju dve suštine: priroda natprirodnog i priroda čoveka. Trijada sabiraka čovek+zemlja+kosmos daju zbir koji možemo nazvati "ceo svet" ili apsolut. Iz ove proste operacije sledi antropološka istina da ovakav apsolut nikad neće biti shvatljiv do kraja, zato što je čovek ograničen i konačan, a apsolut bezgraničan i beskonačan. Po ovoj formuli, "onaj svet" je razlika između apsoluta kao imanjenika i čovekovih znanja i moći kao umanjioca: ta razlika je kulturno-istorijski promenljiva veličina, i ima tendenciju stalnog umanjenja, ali se, na žalost nikada neće svesti na nulu.

"Onaj svet" ili svet natprirodnog je, gledano iz antropološke perspektive, svet nepoznatog. Nepoznato je za čoveka vrelo frustracije, straha, teskobe i perceptivne dezorijentacije. Instiktivna (čulna) motivacija nagoni ga da nepoznato pretvara u poznato. Ova transpozicija vrši se "punjenjem" nepoznatog sirovinama mnemoničke produkcije. Ti sadržaji čine svet religije i magije. Prema tome religija je konstantna antropo¬morfizacija nepoznatog dela apsoluta, a magija je nemirenje čoveka sa depresivnim položajem u tom procesu. Zajedničko je, dakle, za religiju i magiju - bez obzira kako se shvataju ova dva pojma - priznavanje postojanja natprirodnog dela sveta, i to kao integruma. Za običnog Vlaha to je svet u kome stanuju "sile", dostojne svakog poštovanja i partnerstva. Kakve su one, koja im je nadležnost i uloga, kolika im je moć i, na kraju, kakav je preporučljiv odnos čoveka prema njima da bi od svega toga imao neke vajde - propisano je "katalogom" koji se prenosi sa kolena na koleno, odnosno tradicijom. Još je Malinovski primetio da je tradicija za "primitivnog" čoveka "neprocenjiv rezultat zapletenog iskustva njegovih predaka" ali i sveta stvar koja ima "oreol neprikosnovenosti i pečat natprirodnog". Malinovski ne kaže otkud "tradiciji" ovi neobični atributi, ali jasno je samo po sebi da katalogom iskustva simbolički raspolažu preci - bivši članovi zajednice koji su činom umiranja prešli na područje svete imanencije. Kanalom tradicije istovremeno teče ambivalentna materija: baština praktičnog iskustva koja se svakodnevno nanovo potvrđuje u svojoj [str.283] primenljivosti, i svetost ljudi koji su je predali a sada se nalaze u carstvu mrtvih pa su, stoga, sui generis sveta, i natprirodna bića. Zato tradicija ima ukus sakralnosti a njeno poštovanje obavezu religijske norme. Precima se duguje toliko mnogo da se komunikacija sa njima čini svrhovitim uslovom funkcionisanja cele zajednice.

Za Vlahe se posebno naglašava da "uporno i tvrdokorno" čuvaju običajne norme, tj. elemente tradicije, "čak i u naše dane" (sic!), i to stoga što "žive u sredini koje je različita od njihove". Sa ovim se ne možemo u potpunosti složiti. Trajnost određenih kulturnih ajtema ne zavisi od akumulirane mentalne kondicije, niti sizifovskih upinjanja da se breme nasleđa prevali preko brega jedne generacije. Svaka ruralna kultura, pa i Vlaška, ima čitav kompleks dobrih i korisnih razloga da primenjuje ili odbacuje pojedine sadržaje iz nasleđa. Šta više, kao što ćemo videti, tradicija se neprestano izlaže proveri, i održava se tek ako je nanovo potvrdi lično iskustvo gotovo svakog pojedinca. Lično iskustvo bismo definisali kao sopstvenu spoznaju ili doživljaj koji utiče na formiranje relativno trajnog socijalnog stava. Za dug život tradicionalnih oblika religije i magije kod Vlaha bitna su dva uslova: 1) da se lično iskustvo, slučaj ili doživljaj mora desiti na području svetog, sakralnog, natprirodnog, i 2) da karakter i forma doživljaja odgovara klasi pojava označenih u obrascima tradicije kao takvim. Postoji, dakle, jedan ustaljeni kliše na osnovu koga se zna da je reč upravo o emanaciji natprirodnog. Ti klišei ili obrasci žive kao lokalni varijeteti, u okvirima koje označavamo kao kulturne zone ili areale upravo prema granicama njihovog prostiranja. Tradicija sa svojim fiksiranim katalogom fenomena ne samo da olakšava percepciju nepoznatog već i standardizovanim oblicima ponašanja olakšava praktično snalaženje u tim neugodnim i rizičnim situacijama. Istovremeno je od velike važnosti i to što se kroz proces ličnog iskustva sa natprirodnim vrši svojevrsna sakralizacija ličnosti. Ona postaje drugačija i u sopstvenim očima, kao i u očima drugih i čvršće utemeljuje društvenu strukturu tradicionalne kulture.

One koji nemaju sreću da se nađu na području svetih zbivanja, kultura indukuje iskustvom drugih. Da bi tuđe iskustvo bilo prihvaćeno kao [str.284] autoritativno, potrebno je da se ispuni čitava mreža uslova, u kojoj je teško nazreti pravilo. U svakom slučaju, po nekim kriterijumima koji izviru iz ukupnih međuljudskih odnosa u selu, tačno se zna kome se poklanja poverenje, a kome ne. Kod ovih informacija "iz druge ruke" uočljiva je njihova izrazita jednosmernost. Tuđa sakramentalna iskustva se po pravilu ne proveravaju, mada se, u novije vreme i duhu nove, obrazovane generacije seoskih Vlaha, na ovom planu uvode čak i oblici eksperimentalnih provera!

Posebna vrsta iskustva jesu događaji sa svedocima; oni deluju naročito snažno i ponekad mogu dobiti razmere epidemije. Postoji još jedna vrsta iskustva koju možemo nazvati negativnom, jer su akteri bili suočeni sa "natprirodnim" fenomenima, koji u svemu odgovaraju tradicionalnom obrascu, ali su se, sticajem okolnosti, uverili da iza njih stoji neka od tekućih prirodnih pojava. Takvi akteri prilično rizikuju ako o tome naširoko pričaju, jer mogu biti nazvani budalama. Jak savez sa natprirodnim sklopljen je na nivou kulturne grupe, iz razloga koji je utkan u bit njene egzistencije; remećenje toga konsenzusa od strane pojedinca očito ugrožava grupu, zato ona dopušta da se za osujećenje destrukcije ne moraju birati prefinjeni načini.

Samo po sebi sada nameće ključno pitanje: koliko je ovakbih ličnih iskustava potrebno da bi pojedinac stekao čvrsto uverenje o postojanju sveta natprirodnog? U racionalnom svetu koji počiva, između ostalog, na statističkom modelu verovanja, da bi se steklo uverenje u istinitost pojave neophodno je da se ona pojavi na čitavom skupu pojedinačnih slučajeva, ili barem na dobroj većini pojedinačnih fenomena. Istovremeno, treba da se ispune i kompleksi raznih drugih logičkih uslova. S obzirom da se na ovaj način ne može dokazati postojanje natprirodnog, racionalna kultura taj problem jednostavno odbacuje. U seljačkom svetu to nije slučaj i kriterijum dovoljnosti je nekako "labaviji". Tamo je dovoljno jedno jedino iskustvo da bi se stekla vera u natprirodno, i to trajno. Naravno, ako su ispunjeni uslovi koje smo ranije naveli: da pojava bude sa područja svete imanencije i da se podudara sa katalogom tradicije. I ovde očito postoji izvesna kvantifikacija, odnosno "statistika", ali je ona drugačije strukturirana i drugačije utemeljena. Da bismo je razlikovali od racionalne, [str.285] nazvaćemo je magijskom. Suštinska razlika između magijske statistike i njene racionalne posestrime jeste u tome što prva uspešno operiše sa krupnim i celovitim delovima kulture a druga samo sa njenim reprezentativnim, ali sitnim i ogoljenim česticama.

Magijska statistika, koja ima dva pola (doživljaj i katalog identifikacije), odvija se kao proces u realnom životu, tj. na području prakse. Tu praksu ne možemo zvati drugačije nego takođe magijskom. Magijska praksa je stanje koje zapažamo preko dinamičkog ponašanja pojedinca i preko funkcionisanja institucija. Ocene izrečene na početku rada su tačne: Vlasi zbilja imaju izrazito razvijenu magijsku praksu. U jednoj ranijoj analizi, došli smo do zaključka da je razvijenost vlaške magije uslovljenja izrazitišću fatalističke crte religije. Vlaška magija je prikrivena pobuna protiv Fatuma, protiv neprikosnovenosti Zapisanog, mada se, na manifestnom planu, iskazuje kao svesrdna služba Sudbini, jer vraća poremećeni tok stvari u njenu kolotečinu. Takav stav magiji obezbeđuje legitimitet, rasprostranjenost i životnost. Ne stavlja čoveka u položaj gospodara i upravljača natprirodnog - kako se obično govori kada se osuđuje magija - naprotiv: on ostaje gde mu je mesto, samo je povremeno prinuđen da traži pomoć od pojedinih vidova toga sveta da bi mu povratio ugroženi integritet, jer čovek sebe ne vidi kao zasebnu celinu.

Da bismo razumeli magijski svet Vlaha, delimično se moramo osloboditi i nekih terminoloških predrasuda. Tako na primer, na pogrešan put bi nas odvelo kruto držanje uobičajenog značenja kategorija "bela" i "crna" magija, jer njihova distinkcija ovde nije po meri hrišćanske etike (odakle nam ovi pojmovi dolaze) u smislu dobro/zlo, već snage. Naime, u zavisnosti od stepena udesa, odnosno poremećaja u pretpostavljenom poretku stvari, za povratak u normalan tok sklapa se savez sa demonskim entitetima izabranih prema njihovoj moći. Za neke bolesti dovoljne su samo reči izgovorene na propisan način, dok za nadoknadu neke veće štete treba dići đavole iz bare da bi se izravnali računi sa počiniocima. Vrač koji petlja sa ovim demonima nije se smatrao "nečistim", "zlim" ili "crnim", već moćnim i korisnim; u svakom slučaju korisnijim od vračare koja spravlja mađije za ljubavne jade. Vračevi su, tako, oslobođeni prilične griže savesti. [str.286] Videćemo još jedan njihov neobičan položaj: oni su, naime, oslobođeni, u izvesnom smislu, i stručne odgovornosti. Uloga vrača u vlaškoj magiji slična je ulozi činovnika u kakvoj državnoj službi: zakone je utvrdila viša vlast a on ima samo ovlašćenje da se na njih poziva, uz obavezu da te norme ritualizuje u slavu održanja svetog poretka. Do saznanja o ovom neobičnom alibiju koji vlaška kultura daje svom vraču došli smo analizirajući stotinak basmi koje smo do sada prikupili. Sve one koje potiču od profesionalnih vračara, ili dobro edukovanih laika, imaju finalnu formulu koja glasi: "Bajanje je od mene, a lek od Svete Majke Marije - jer ona najviše zna!" Pa čak i onda kada se - iz više figurativnih razloga - vrač izjašnjava da leči, obavezno naglašava da to čini zajedno sa Svetom Majkom Marijom, dakle kao njen asistent. Na ovaj način vlaški vrač je unapred zaštićen od društvene sumnje u sopstvenu moć i kompetenciju. Mada je ličnost koja stalno boravi u liminalnoj zoni između sekularnog i sakralnog, njemu se, zapravo ne pripisuju neka posebna paranormalna svojstva. Zato na kraju rituala vrač jasno stavlja do znanja čoveku u čijim je rukama efikasnost izvedenog čina, i povlači se sa scene; čovek ostaje izložen "volji božijoj", tj. sam sa svojim Fatumom. Iz ovih razloga, instituciju vrača tradicionalna kultura Vlaha nikada ne dovodi u pitanje. Ona mu daje magijski alibi koji ga drži u uverenju da je koristan i neophodan član zajednice. *

Magijska statistika i magijski alibi označeni su još u podnaslovu rada kao dva mehanizma koja utiču na dugovečnost magije u kulturi Vlaha. Magijska statistika je živi proces koji preko primarne sociopsihološke ustanove ličnog doživljaja neprestano potvrđuje ispravnost i kompletnost kataloga tradicionalnog iskustva, preuzetog od svetih predaka. Ona istovremeno obezbeđuje kontinuitet u kulturi, ali i osećanje aktivne lične pripadnosti svakog novog člana tradicionalnoj zajednici. Čovek je tako istovremeno i objekt i subjekt sopstvene kulture, što je osnovna pretpostavka za potpunu identifikaciju sa kulturnom grupom i za prihvatanje njenih normi. Svet natprirodnog se samo matematički može izraziti kao svet nepoznatog, zato što izmiče racionalnoj logici, ali za vlaškog seljaka to je itekako dobro poznat svet: personifikovan, strukturiran i funkcionalan. Vračevi kao granična lica, "izabrani" od "onostranog" za tu funkciju, istovremeno u "ovostranom" uživaju blanko poverenje i zaštitu. Magijska statistika, dakle, [str.287] osvežava i održava svet simboličkih predstava a magijski alibi svet instrumentalne prakse. Time se u tradicionalnoj kulturi Vlaha obezbeđeni i motor i točkovi koji omogućavaju da, kao zaseban svet, ide svojim putem.

Uvođenjem ova dva termina u etnološki vokabular nauke koja bi se nanovo pozabavila Vlasima, povećao bi se stepen razumevanja između posmatrača i posmatranih delova vlaške kulture. [str.288]

25- P. Es D u r l i ć, Kult mrtvih kao osnova za određene religije Vlaha, Etno-kulturološki zbornik, knj. 1, Svrljig, 1995, s. 239.

26- R. K a z i m i r o v i ć, Tajanstvene pojave u našem narodu, Zemun, 1986, s. 125.

27- Protagonisti Robert Redfild, Antonio Gramši i drugi. (Prema: D. B a n d i ć, Narodna religija Srba u 100 pojmova, Beograd, 1991, s. 10).

28- Isto.

29- Isto. Kultura Vlaha je "jednoslojna" jer je njena "elita" inkorporirana u kulturu Srba.

30- Statistiku u ovom radu shvatamo kao jednu od tri opšte gnoseološke naučne metode. Ostale dve su metoda modelovanja i aksiomatska metoda. (Vidi B. Š e š i ć, Opšta metodologija, Beograd, 1980, s. 28-37.

31- Čitaj: prosvećene, progresivne, napredne, obrazovne, itd.

32- "Magija je u Evropi poprimila karakteristike zla, što drugde nije slučaj. Hrišćanski teolozi zauzeli su stav da odobrovoljenje bilo kojeg duha predstavlja automatsko slabljenje verovanja koje se mora sačuvati samo za Boga", I. Š a h, Orijentalna magija, Beograd, 1989, s. 27.

33- D. B a n d i ć, n.d., s. 8.

34- Smatramo, dakle, prihvatljivim gledište da je svet religije i magije nužno ljudski proizvod, i da pripada kulturi. Čovek je stvorio Boga po svom liku, meri i potrbi. Posredno, to priznaju i neke visoke religije antitezom da je Bog stvorio čoveka prema svom liku.

35- B. M a l i n o v s k i, Magija, nauka i religija, Beograd, 1971, 50.

36- P. V l a h o v i ć, Neke etnološke odrednice Vlaha severoistočne Srbije, Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije, Bor, 1980, s. 104.

37- S. Z e č e v i ć, "Priveg" i druge vatre iz kulta mrtvih u istočnoj Srbiji, Razvitak, 3, Zaječar, 1966, s. 49.

38-Da su tačne teorije o "tvrdokornosti" i "upornosti", ličnom iskustvu bio bi veoma sužen prostor u tzv. tradicionalnim kulturama, i one bi, po našem uverenju, morale ubrzo da izumru usled implozije. Tradicija počiva u rešetki društvene strukture, a ova kao meko položena mreže pokriva podneblje u kome ljudi, u varijetetima lokalnih zajednica, istorijski obitavaju.

39- Vidi: P. Es D u r l i ć, Leska kao muški apotropejon porečkih Vlaha, Razvitak, br. 198-199, Zaječar, 1997, s. 112-116.

40- Negde 1933. godine u Crnajki se pojavila "ala" koja se bila nastanila u jednom drvetu na Čoka Mori, i komunicirala sa meštanima preko devetogodišnje pastirice Ruže trifunović. I dans ima puno živih svedoka toga događaja, koji je trajao čitave tri godine i za koje vreme se "ala" pročula "do Beograda", jer je i odande dolazila "gospoda u limuzinama" da pitaju "alu" za kojekakve stvari.

41- P. Es D u r l i ć, Kult mrtvih kao osnova... , s. 238

42- Iznajmljivanje termina iz rečnika elitne kulture nije njegovo skrnavljenje već kontrastiranje sa planom narodne kulture, da bi se na taj način termin jasnije video, a dve kulture međusobno bolje razumele.

43- Čak i neki kolektivni seoski običaji imaju, u osnovi, izrazit obredno-magijski karakter. Vidi: P. Es D u r l i ć, Pokladni priveg - obredna vatra iz kulta mrtvih kod Vlaha ceveroistočne Srbije, Etno-kulturološki zbornik, knj. 2, Svrljig, 1996, s. 110-115.

44- P. Es D u r l i ć, Kult mrtvih kao osnova... , s. 239

45- Tzv. "crna magija" kod Vlaha nije proučena; ovu ocenu iznosimo na osnovu sopstvenih istraživanja i zamašne građe koju pripremamo za štampu.

46- Vidi: P. Es D u r l i ć, Basme iz Gornjeg Poreča, primere br. 1, 2 , 7 i 13 (str. 109-113).

47- Isto, primer br. 11, str. 112.

48- Nijedan vlaški vrač ranije nije smeo da prizna da je magijsko znanje dobio od nekog živog prethodnika, već da je edukovan direktno od šojmana putem snova ili transa. Današnji vračevi, budući da su im biografije podložnije proveri, priznaju da su učili od te i te babe, ali koja je učila od šojmana - direktno!

Autor: Jasna Jojić