Na dosad nepoznatoj etnografskoj građi iz vlaških sela Porečke Reke u zaleđu Đerdapa, razmatra se upotreba leske u magijskoj zaštiti odraslih muškaraca od vatrenog oružja.
Ključne reči: leska, gvozdena trava, Vlasi.
Kod Vlaha Porečke Reke[1] postoji duboko ukorenjeno verovanje da je leska (Corylys avellana) najstarije i najjače drvo na svetu, da je zmijin kum[2] i da u nju ne udara grom, pa se zato koristi kao sredstvo efikasne zaštite od ova dva prastara čovekova neprijatelja. Predmet ovog rada je, međutim, prenos apotropejske (zaštitne) funkcije leske sa groma na vatreno oružje i nastanak nove obredno-magijske prakse koja zahvata muške pripadnike seoske zajednice. Promena je nastala s pojavom vatrenog oružja, a zasnovana je na homeopatskom principu magijskog mišljenja da "slično izaziva slično". Sličnost između groma i vatrenog oružja je nesumnjiva: u oba slučaja vidi se blesak i čuje se pucanj a slično je i ono što razara i ubija - kod oružja metak, a kod groma - [s.137] sađatё,[3] po verovanju Vlaha neka materijalna supstanca u obliku strele, čvrsta poput kremena, a oštrija od noža; po mnogim elementima, dakle, i formalno i po dejstvu slična metku.
Apotropejski magijski obrazac je jednostavan: ako je leska od davnina sigurna zaštita od groma - jer u nju grom ne udara - ona je samim tim i zaštita od vatrenog oružja, jer su i pucanj i grom ista klasa stvari. Ali, da bi se od tog opšteg magijskog principa napravila konkretna amajlija, neophodna je precizna ritualna akcija čoveka, izvedena u propisano vreme i na propisan način. Propisano kalendarsko vreme proizlazi iz narodnog shvatanja paradigmi vegetacije - ne samo leske već bilja uopšte - kao što su Đurđevdan (Sїnđuordz) i Preobraženje (Pobražїmj).
Gvozdena trava (jarba fjeruluj)
Na Đurđevdan se obrednom berbom leskovog cveta priprema amajlija jarba fjeruluj ("gvozdena trava"). Na osnovu etnografskih podataka, može se pretpostaviti da su ovu praksu, u konačnoj formi, oblikovali hajduci, koji su se, kao što je poznato, na Đurđevdan sastajali i formirali svoje odmetničke družine. Sam obred je strogo čuvana tajna koju su znali samo najiskusniji odmetnici i nerado su je prenosili na ljude izvan svog odabranog kruga. Znanje o njoj nešto više se proširilo u narodu tek u ratovima s kraja XIX i početkom XX veka, kada je smrtnoj opasnosti od vatrenog oružja bio izložen znatno veći broj muškaraca nego u vreme malobrojnih hajdučkih družina.
Muškarac koji želi da poseduje gvozdenu travu treba, pre svega, da bude moralno čist, pravedan i pošten čovek. Takav čovek nekoliko dana ranije obilazi leskovite terene u potrazi za rodnim stablom koje se nalazi na pristupačnom mestu. Kad odredi lesku, pripremi komad belog platna natopljenog u vosak i od brekinje izradi malu čauru s poklopcem ili čepom, koju tri dana i tri noći drži u posudi sa svetom vodicom, donetom iz tri manastira, i koju, posle sušenja, takođe impregnira rastopljenim voskom. Tako opremljen odlazi noću, uoči Đurđevdana, do odabrane leske. Muškarac ide potpuno sam, ćuteći, bez oružja i bez ičega tuđeg pri sebi. Prilikom izvođenja obreda osim toga, on mora da bude okupan i obučen u čisto rublje, a takođe se mora u te dane uzdržavati od seksualnih odnosa, jer se i oni, kao što je poznato, u narodu smatraju nečistim.
Leska, po verovanju, ima muški - crveni i ženski - roze cvet. Cvetovi opadaju samo jednom u toku godine - u ponoć uoči Đurđevdana, i to se događa brzo, praktično, priča se - u deliću sekunde. Muškarac zato mora da bude veoma vešt. On kraj leske najpre skine odeću, a zatim nag stane pod izabranu granu [s.138] licem prema istoku i zatvorenih očiju drži platno obema rukama. Tačno u ponoć oseti se lagani titraj u vazduhu koji izaziva cvet pri padu i muškarac mora hitro da sklopi platno nad njim. S platnom u ruci navlači odeću, triput se prekrsti i hitro polazi kući. Na putu do kuće cvet se u stegnutom platnu pretvara u figuru deteta. Ako je uhvaćen crveni cvet, figura dobija oblike muškog, a ako je uhvaćen prah roze cveta - obrise ženskog tela. Sa platnom se ne ulazi u kuću, već se odlazi pod neko obližnje drvo, po mogućstvu leskovo, i tamo se otvori i pogleda na mesečini, ili pri nekom priručnom svetlu, koja je figura nastala. Ako ima muške atribute, stavlja se u čauru i zatvori, a čaura uveže voštanim koncem i stavi oko vrata. Ako je figura ženska, onda se unosi u kuću i kasnije predaje nekoj nerotkinji iz uže ili šire familije.
Čaura se u akciji nosi tik uz telo kao stalna i sigurna zaštita ali se u najkritičnijim trenucima može otvoriti i pružiti u pravcu iz koga preti opasnost. Figura takođe štiti i od hladnog oružja: noža, sablje, koplja, strele, a pomaže pri izbavljenju iz kazamata jer može da otvori svaku bravu i otključa svaki katanac. Veruje se da su svi zarobljenici koji su se izbavili ropstva, ili zatvorenici koji su uspeli da pobegnu iz apsana, imali kod sebe ovu gvozdenu travu. Amajlija gubi moć i može se baciti ako se ne skida prilikom vođenja ljubavi, ako se unosi u crkvu ili ako se sa njom ide u krađu, počini zločin i, uopšte, ako se prekrše moralni kodeksi koji vladaju u patrijarhalnom društvu. Ubijanje neprijatelja u odbrambenim ili oslobodilačkim ratovima, ili ubistva u samoodbrani, ne umanjuju moć amajlije, jer se ne smatraju nemoralnim. Naprotiv.
Amajlija se obično pred kraj života predaje nekom od izabranih muških naslednika, na takođe obredno propisan način. Primopredaja je značajan porodični čin ali se obavlja u najužem krugu, čak kao neka vrsta muške misterije jer osim dvojice muškaraca, ostali članovi porodice ne učestvuju u obredu. Vlasnik amajlije unapred odredi dan, koji je obično neki praznik, i saopšti nasledniku i ukućanima da će mu tada biti predata amajlija. Okupani, umiveni i svečano obučeni oni ujutru odu do izabrane leske u šumi, ili do nekog čistog šumskog izvora. Prekrstivši se, stariji muškarac predaje komad voska mlađem da istrlja desnu ruku u koju će primiti amajliju, zatim mu dodaje uvošteno platno na koje polaže čauru, uz svečanu izjavu da mu gvozdenu travu predaje da bi ga sačuvala "od puške, noža i svake druge nedaće" kao što je i njega čuvala celog života. Nalaže mu pri tom da bude pošten, jer amajlija samo takve ljude može da zaštiti. Mlađi muškarac mora da se prekrsti i zakune da će se vladati kako valja i da prstom prošara po platnu kao da taj zavet potvrđuje i svojim potpisom. Na putu do kuće stariji muškarac će mlađem neprestano davati pouke o tome kako se s amajlijom valja ponašati, a kasnije, tokom svečanog ručka, pričaće i ostalim ukućanima o čudesnim situacijama iz kojih ga je amajlija izbavila, pojačavajući tako njeno imaginarno dejstvo autoritetom ličnog doživljaja. Do kraja života odnos ta dva muškarca biće ispunjen međusobnim poštovanjem i uvažavanjem.[4] Gvozdena trava - mada najjači [s.139] vojnički apotropeon - danas se gotovo više ne izrađuje, ili, pak o njoj ljudi nerado govore, jer se smatra da bi odavanje tajne, ili naširoko pripovedanje, oduzelo amajliji moć a lice koje bi to činilo imalo bi ozbiljne neprijatnosti.[5]
Vojnički lešnik (aluna vojnjićaskё)
Za razliku od gvozdene trave koju sami muškarci, pod prilično misterioznim okolnostima, pripremaju na Đurđevdan, obredi pripreme muškog apotropeona na Preobraženje jesu, na ispitivanom području, masovna pojava. Ova amajlija, zasnovana na lešniku, ima različite nazive: aluna đi la Pobražїmj ("preobraženjski lešnik"), aluna vojnjićaskё ("vojnički[6] lešnik"), aluna ku arđint ("srebrni lešnik"), aluna điskїntatё ("magijski lešnik") ili samo aluna ("lešnik").[7] Načini branja i pripreme lešnika danas su mnogobrojni i gotovo individualizovani, ali se mogu svesti na tri modela:
a) lešnik priprema sam muškarac;
b) lešnik mu sprema majka ili supruga;
v) lešnik se kupuje kod seoskog vrača.
Prvi način smatra se "ispravnim" i "starijim", i praktikovan je sve do polovine XX veka.[8] Muškarac kome predstoji odlazak u vojsku ili rat, na Preobraženje, između ponoći i prvih petlova, odlazi do unapred izabranog lešnika, skida se do kože i staje licem prema istoku a leđima prema izabranoj grani. S rukama pozadi, zahvata granu i savija je do stražnjice da bi guzovima uhvatio i otkinuo jedan lešnik, trudeći se da to bude bokor od trolešnika. Ne oblačeći se, već tako nag, s odećom i uzbranim lešnikom u rukama, odlazi do mesta gde je ranije uočio rascvetanu paprat i na isti način, guzovima, ubere njen cvet fluare đi fjarigё. Tek onda može da se obuče i vrati kući gde, u toku prepodneva, od trolešnika izabere najbolji i, sedeći na kućnom pragu, izbuši ga šilom i kroz rupicu iščačka jezgro. U ispražnjenu ljusku stavi, u česticama, živu (arđint viu), komadić mermera (marmur), komadić plovkinog pera (panё đi racё), komadić livadske trave koja je posle kosača ostala neposečena, komadić tamjana (tamїnje), česticu zlata, obično sastruganu sa zlatnog prstena, delić nokta vanbračno rođenog deteta (ungje đi kopil fakut đi kuopil), koščicu ptičice carić (uos đi pituljik) i, naravno, cvet paprati. [s.140]
Lešnik se zatim zalije voskom i nad njim se, uz upaljenu slavsku sveću, tu, na pragu, triput izgovara basma sledećeg sadržaja:[9]
Kum njima nu prinđe arđintu,
Kako niko ne uhvati živu,
šї kum kuasa na tajat jarba,
kako kosa ne poseče travku,
šї kum nu prinđe pana apё,
kako pero ne ukvasi voda,
šї kum auru nu prinđe ruđina,
kako rđa ne uhvati zlato,
šї kum nu sa prinđe pituljiku,
kako je neuhvatljiv mali carić,
aša sї nu sa prindё đi minje plumbu,
tako mene metak da ne hvata,
numa sї tragё їn fjarigё їnfluritё.
neka ode u rascvetanu paprat.
Kum je marmuru đi tare,
Kao što je mermer jak,
kum no-l strabaće plubmu šї kucїtu,
kako ga ne probija metak i nož,
aša sї fiu šї jo đi tare;
tako da budem jak i ja;
kum fug tuaće rїaljilji đi tamїnje,
kako tamjan goni zvako zlo,
aša sї fugё rїaljilji šї đi la minje;
tako nek se zlo i mene kloni;
kum je kuopilu fakut ku naruok šї drag
kako je kopile u sreći rođeno,[10]
aša tuot dragu sї fije ku minje
tako i mene nek sreća prati
sї ramїn viu, kurat šї luminat
da ostanem živ, čist i svet
ka staua pi ćjerj, ka ruaua pi pomїnt.
kao zvezda na nebu, kao rosa na zemlji.
Ovako pripremljen vojnički lešnik je ranije, kad se u rat odlazilo u sopstvenoj odeći, ušivan u rever kaputa, a danas se stavlja u platnenu vrećicu i nosi u gornjem levom džepu uniforme, ili, uvijen u novine i omotan lepljivom trakom, u novčaniku uz ostala lična dokumenta.
Vojnički lešnik pripremaju majke za mladiće i supruge za oženjene muškarce tek u novije vreme. Školovane i prosvećene posleratne generacije muškaraca uopšte ne mare za stara sujeverja, pa i za vojnički lešnik, i tu su ulogu, prirodno, morale da preuzmu odgovorne žene iz njihovih porodica. U osnovnim konturama obred je ostao isti, s tim što se kao muškarčev supstitut javlja virgilna devojčica a samo branje ne vrši se više u ponoć nego rano izjutra. Devojčica se vodi naga od kuće do leske i sve dok ne uzbere lešnik mora da ćuti. Naravno, nisu sve žene vične izvođenju obreda do kraja, pa se za ono što ne znaju obraćaju drugim ženama, ili, zbog samog bajanja na primer, traže pomoć upućenih vračara.
Tako se, spontano, pojavio treći, možemo reći profesionalni način pripremanja vojničkog lešnika. Dosetljive vračare, zbog opšte potražnje amajlije
Нема коментара:
Постави коментар